четвртак, 10. јун 2010.

#1


Готово све појаве у друштвеном животу заправо су сенке. Већина људи је задовољна својим животом међу сенкама те не размишљају да мора постојати нешто што баца те сенке. Лишавање индивидуалног расуђивања вековни је рецепт масовног гашења самосвестиуслед чега сенке постају беспоговорна истина. Сенкама претходи алгоритам процеса који води до онога што је у логици познато као: Petitio principii" – тражење почетка; у овом случају читаве лепезе институција.

Гравитацијом вешто осмишљених лажи, у које убрајам и друштвене норме (у облику закона, моралних норми, религијских заповеди, идеологије...итд) „освајачи свести контролишу понашање чланова друштва kako би остварили неки лични или групни интерес; y основи тога лежи Ничеова мисао: Сва средства којима је до сада човечанство требало учинити моралним, била су из основа неморална.” Методом насилног наметања идеологија и контроле понашања, преко елиминисања алтернатива, дестилације зла и систематског ширења религијских симбола, као првог симптома декаденције разума, до '"безболног убеђивања" и суптилне принуде преко “mass media”, егзекутори цивилизацијске свести вековима успостављају апсолутну моћ чији је дубок утицај у обликовањи наших схватања, осећања и понашања - евидентан.

Структура и порекло појма "манипулација"

Реч манипулација је латинског порекла: manus – рука; pulare – угладити, глачати, превлачити руком, додиривати, пипати. У првобитном значењу, манипулација се односила на обраду неког предмета вештим коришћењем руку. Након тога реч се развија тако да се њоме означава свако проницљиво и мудро руковање или управљање стварима или људима како би се остварио неки заједнички циљ. Данас, појам манипулација добија пејоративну конотацију и означава: "Смишљен систематски и контролисани поступак или скуп поступака помоћу којих манипулатор, користећи симболичка средства, у за њега погодним психо-социјалним условима, одашиље у масу, преко средстава комуникације, одређене поруке, с намером да утиче на уверења, ставове и понашање великог броја људи, тако да би се они, у стварима о којима не постоји општа сагласност, а за које су животно заинтересовани, усмерили према убеђењу, ставовима и вредностима манипулатора, а да тога нису ни свесни (Рибарење људским душама, Ђуро Шушњић).”

У својој књизи – Манипулација Свешћу - Сергеј Кара-Мурза наводи да - важан степен у развоју речи манипулација, за психологе, предтављало је означавање том речју мађионичаре који раде без сложених направа, само рукама (мађионичар - манипулатор). Мађионичар – манипулатор постиже своје учинке стварајући илузије у опажању људи и премештајући њихову пажњу путем деловања на машту појединца или групе. Алегорија Платонове пећине претеча је сумње да смо жртве илузије великих размера. Манифест тога јесте похлепно друштво, које се заснива на томе да мањина искоришћава већину. Концепт који ћу симболично кумовати „предодређене жртве”, вуче своје корене још из ритуала старих цивилизација, где се приношењем жртве на олтар богова омогућује лепа будућност осталима. Данашњи поглавари нису одмакли од овог резона ново време донело је нове, суптилније, а истовремено разорније начине, али логика је остала иста.

Као основне елементе појма Ђуро Шушњић наводи:

- манипулатор ( извор поруке ),

- поруке које се одашиљу у масу ( садржај, облик, време ),

- маса којом се манипулише ( прималац поруке ),

- социјално-психолошки услови у којима се порука саопштава,

- техничка средства преко којих се порука преноси,

- јавни проблем на који се порука односи,

- о проблему не постоји општа сагласност,

- али постоји заинтересованост за поруке ( мотивација ),

- последице које порука изазива.

Премда сваки човек располаже одговорношћу којом може одолети искушењу”, о радикалној промени ставова тешко је говорити; нарочито у окружењу где је богатство људске лаковерности пословично. Монополистички десант на информације делује у правцу сужавања рационалних могућности (моћ појединца или групе над другим појединцем или групом потпуно зависи од постојања или непостојања алтернатива”-Ђуро Шушњић, Рибари људских душа) на разним фронтовима те се манипулација јавља у разним облицима:

економија; манипулација ( потрошачима ) узима облик рекламе,

политика; манипулација ( бирачима ) узима облик пропаганде,

педагогија; манипулација ( ученицима и студентима ) узима облик

индоктринације,

у области “слободног времена”; манипулација ( укусима и нагонима )

узима облик индустрије забаве,

и у области религије; манипулација узима облик религиозних проповеди.

Области примене

"Чим се извесни број живих бића скупи заједно, па био то чопор животиња или гомила људи, она се по нагону стављају у власт једног поглавара“ ( Психологија гомиле, Густав Ле Бон ). Стога, појам “маса” се може дефинисати као велика скупина људи чија важна одлика јесте неспособност организовања (у тренуцима друштвених криза); неспособност мишљења својом главом (личне особине; необразован, необавештен), невешто владање својим нагонима али не и недостатак снажног осећаја индетификације, па се из тих разлога питање самосвести прилично замаглило. На трагу те констатације, вешто навођене гомиле, спремне су да се жртвују за идеал који им је сугерисан. Трагајући за објективним смислом и суочени са неизвесношћу сопственог постојања (човек је само трска, најслабија у природи; али то је трска која мисли” – Блез Паскал) људи не траже логичка објашњења већ спасиоце. Аналогно томе, манипулатори постају добротворна друштва; она деле човеку заборав последњих питања ослобађајући га муке да мисли о смислу онога што чини, и у исто време ослобађајући себе од опасне енергије која би се могла развити из јасне свести о стварном стању света у коме живимо. (Рибарење људским душама, Ђуро Шушњић)

Религиозне проповеди

Накићена алегорија, проистекла из дивље флоре митских објашњења, вековима пркоси разуму; у сврху друштвене контроле, политичких циљева, на темељу духовне заблуде, весник је и разлог крвопролића, међусобног одвајања припадника људске врсте - по принципу оправдавања зла у име апстрактног лика. Тако, по Ничеу хришћанство ствара људе који одбацују интелект, понос, слободу. Људе обухваћене мржњом према неверницима”. У том контексту цитираћу Ричарда Докинса: „Бог старог завета вероватно је најнепријатнији лик у целој књижевности: љубоморан и поносан на то; ситничав, неправедан, злопамтило опседнуто тиме да све надзире; осветољубив, крвожедни етнички чистач; женомрзац, хомофоб, расиста, чедоморац, геноцидан, децоубица, сејач зараза, мегаломанијакалан, садомазохист, злобни хировити насилник. Они међу нама који су од малена васпитавани тако да следе његове путеве, могу постати неосетљиви на та ужасна дела”.

Oслањајући се на љубазност митског ауторитета и вођени његовим кодексом понашања, следбеницима, религија представља једино баријеру у личном и друштвеном развоју јер заговара ограничен поглед на свет. Иако неосетно наметнута, идеја о свету безакоња и одсуству морала услед непоштовања имагинарног ауторитета (премда смо установили његов психолошки профил и не баш пријатне особине) још једна је апсурдна неистина, јер порекло морала и врлине не долази од бога, већ је производ биолошке еволуције.

И рече Бог филозофима: „Ја сам Господ ваш и извор сам свега доброг. Зашто ме ваша световна морална филозофија игнорише?“

И прозбори филозоф Господу: „Морам прво да вам поставим неколико питања како бих могао да вам одговорим. Заповедате да чинимо добро. Да ли је то добро зато што ви заповедате, или заповедате зато што је то добро?“

„Овај... добро је зато што ја заповедам?“, рече Господ.

„То мора бити погрешан одговор, ваше достојанство! Ако је нешто добро само зато што ви то кажете, онда бисте, кад бисте пожелели, могли да кажете како је и мучење деце добро. Али то би било апсурдно, зар не?“

„Наравно!“, одговори Господ. „Кушао сам те, и ти си томе одолео. Шта беше друга могућност?“

„Бирате добро зато што је добро. Али то показује да добро нимало не зависи од вас. Стога не морамо да проучавамо бога да бисмо изучавали добро.“

„Све и да је тако“, прозбори Господ, „мораш признати да сам написао неколико занимљивих књига на ту тему...“ (Еутифрон, Платон)

Овај Платонов замишљени дијалог заправо разлаже питање порекла морала на логичке варијабле, те нам показује да природу доброг разумемо независно од Бога, што говори да безбожна моралност није оксиморон.

Густав Ле Бон, у својој кнјизи „Психологија гомиле“ констатује да се убеђења гомила, заодевају у неку врсту осећања, која је он овом приликом назвао религијска. Својствено овом осећању јесте: обожавање неког замишљеног вишег бића, страх од чаробне моћи која му се придодаје, слепо покоравање његовим заповестима као и немогућност објашњавања његових догми. Следећи нит те констатације долазимо до закључка да се хришћанстo (као и остали теистички системи) заснива на страху (као средство владања) који сугерише немогућност избора. Исус је заправо супер тип. Све опрашта: лаж, убиство, порнографију, али, постоји посебно правило, један неопростив грех: порицање његовог постојања. Што би значило да је најгори злочин фундаменталистичког хришћанства размишљање. Аналогно божјој моћи, сама помисао да нема доказа за његово постојање, као што нема нити доказа за постојање једнорога купује карту за место вечне патње.

Дакле, библија је једна парадоксална (по својој нелогичности) бајка (не постоји ниједан емпиријски доказ), која потпирује снажно непријатељство (чега је историја сведок, крсташки ратови, нпр.) према онима с другачијим мишљењем. То само говори да је контрадикција постала део човекове свакодневнице; контрадикција која му пружа једноставно и коначно решење загонетног света у којем обитава, даје смисао његовом постојању услед недостатка самосвести („Човек се осећа странцем у свету који нема смисла” – Жан Пол Сартр) и служи као упутсво за живот. У својој књизи „Заблуда о богу”, Ричард Докинс с разлогом тврди да бога готово сигурно нема, и да то сазнање не подрива смисао човековог живота, већ да чини сваки дан и сваки тренутак драгоценијим и вреднијим живљења.


"Бог је прост одговор...У суштини само проста забранa: не одај се мишљењу! – Фридрих Ниче


Igor Stanković